Pobuna duše

Pobuna duše

Depresija, anksioznost i umor, suštinski su deo procesa metamorfoze koja se odvija na današnjoj planeti, kao i veoma važno rasvetljenje prelaza iz starog u novi svet.

Kada rastu?i umor ili depresija postanu ozbiljni, a pripiše nam se dijagnoza Epstein-Barr Sindroma, Hroni?nog Umora, Hipotireoze, ili pak niskog seratonina, ono što tipi?no osetimo su olakšanje i uzbuna. Uzbuna: nešto nije u redu samnom. Olakšanje: sad se barem ne može re?i da izmišljam; sada kada imam dijagnozu, mogu biti izle?en i život se može vratiti u normalu. Ali naravno, lek za ova stanja je varljiv.

Pojam leka nastaje sa pitanjem “Šta je pošlo naopako?” Ali postoji drugi, radikalno druga?iji na?in posmatranja umora i depresije koji zapo?inje pitanjem, “Na šta telo, u svojoj savršenoj mudrosti, odgovara?” Kada bi nekome bio najmudriji izbor da ne smogne snage da potpuno u?estvuje u životu?

Odgovor nam se nalazi ispred nosa. Kada naše duša-telo kaže Ne životu, kroz umor ili depresiju, prvo što se treba upitati je, “Da li je život koji živim pravi život za mene sad?” Kada naše duša-telo govori Ne u?estvovanju u svetu, prvo što se treba upitati je, “Da li svet kakav mi je predstavljen, zaslužuje moje puno u?esništvo?”

Šta ako postoji nešto toliko fundamentalno neispravno u vezi ovog sveta, života i na?ina bitisanja koji nam se nudi, da je povla?enje jedini trezven odgovor? Povla?enje, propra?eno ponovnim ulaskom u svet, u život i na?in bitisanja sasvim druga?iji od onog napuštenog?

Pre?utni cilj modernog života, izgleda je živeti što je duže i udobnije moguce, minimizirati rizik i maksimizirati sigurnost. Mi uvi?amo ovu prevashodnost u obrazovnom sistemu, koji nas trenira da budemo “takmi?arski nastrojeni” da bismo mogli da “zaradimo za život”. Uvi?amo je i u zdravstvenom sistemu, u kome cilj za produžavanjem života prevazilazi svaki obzir prema tome, da li je, možda, došlo vreme da se umre. Uvi?amo je i u ekonomiji, koja pretpostavlja da su svi ljudi motivisani svojim “racionalnim samointeresom”, odre?enim u vidu novca, povezanim sa sigurnoš?u i opstankom. ( Da li ste ikada razmislili o izrazu “Cena života?”) Od nas se o?ekuje da budemo prakti?ni, ne idealisti?ni; da predpostavimo posao zabavi. Pitajte nekoga zašto ostaje u poslu koji mrzi i odgovor ?e naj?eš?e biti, “Zbog zdravstvenog osiguranja.” Drugim re?ima, ostajemo u poslovima u kojima se ose?amo mrtvo, da bismo dobili uveravanje da ?emo ostati živi. Kada biramo zdravstevno osiguranje iznad strasti, mi biramo opstanak iznad života.

Na dubokom nivou, koji nazivam duševnim nivoom, mi to uopšte ne želimo. Mi shvatamo da smo na ovoj zemlji da bismo ostvarili svetu svrhu i da je vecina ponu?enih poslova ispod našeg dostojanstva kao ljudskih bi?a. Ali možemo biti isuviše uplašeni da napustimo naše poslove, naše isplanirane živote, naše zdravstveno osiguranje ili bilo koju drugu sigurnost i udobnost koju smo primili po cenu nasih božanstvenih obdarenosti. Duboko u sebi, mi prepoznajemo ovu sigurnost i ugodnost kao ropsku platu i žudimo da se oslobodimo.

Te time- duševni buntovnici. Uplašeni da svesno odlu?imo da napustimo život roba, mi umesto toga tu odluku donosimo nesvesno. Više ne možemo da skupimo snagu da prolazimo kroz sve to. Ostvarujemo ovo povla?enje na raznovrsne nacine. Možda ?emo prizvati Epstein-Barr virus u naša tela, ili mononuklozu, ili neki drugi vektor hroni?nog umora. Možda ?emo ugasiti našu tiroidnu ili adrenalnu žlezdu. Možda ?emo prekinuti proizvodnju seratonina u mozgu. Drugi ljudi prona?u drugi na?in, spaljivaju?i suvišnu životnu energiju u vatrama zavisnosti. Kako god, mi na neki na?in odbijamo da u?estvujemo. Mi se klonimo neplemenitog pristanka na svet koji je krenuo naopako. Mi odbijamo da doprinesemo naše božanske darove uve?anju tog sveta.

To je razlog zbog koga uobi?ajeni pristup rešavanja tog problema, ne bi li se vratili normalnom životu nece uspeti. Možda ?e uspeti preivremeno, ali ?e telo na?i drugi na?ine odupiranja. Podigni nivo seratonina antidepresivima i mozak ce obrezati neka receptorska mesta misle?i u svojoj mudrosti “ E, ja ne treba da se ose?am dobro u vezi života koji upravo živim.” Na kraju, tu je uvek samoubistvo, ?esta krajnja tacka farmaceutskom režimu koji teži da nas usre?i ne?im nepovezivim sa našom samom svrhom i bi?em. Na pogrešno se možete terati da budete samo donekle. Kada je bunt duše isuviše dugo potiskivan, može da eksplodira spolja u krvavu revoluciju. Zna?ajno je da su sva ubistva po školama u poslednjoj deceniji bila izvršena od strane ljudi na antidepresivima. Sva! Za bacanje pogleda na rezulate farmaceutskog režima kontrole da vam vilica zine, si?ite na: this compilation of suicide/homicide cases involving SSRIs (ovu zbirku slu?aja samoubistava/ ubistava koji uklju?uju SSRI) Ne služim se ‘da vam vilica zine’ kao izrazom. Vilica mi je bukvalno zinula.

Tokom 1970-ih, disidenti Sovjetskog Saveza su ?esto bili hospitalizovani u mentalnim institucijama i davani su im lekovi sli?ni onima koji se koriste za le?enje depresije danas. Razlog tome je bio što je ?ovek morao da bude lud da bude nesre?an u Socijalisti?koj Radni?koj Utopiji. Kada ljudi koji lece depresiju dobijaju svoj status i prestiž upravo od onog sistema koji im je unesre?io pacijente, male su šanse da ?e potvrditi osnovnu validnost pacijentovog povla?enja iz života. “Sistem mora biti ispravan-na kraju krajeva, on opravdava moj profesionalni status-tako da problem mora biti u tebi.”

Na žalost, “holisti?ki” pristupi se tome uopšte ne razlikuju, dokle god pori?u mudrost buntovništva tela. Kada naizgled uspevaju, to je naj?eš?e stoga što se poklapaju sa nekom drugom promenom. Kada neko odlazi po pomo?, ili na?ini radikalni preokret modaliteta, to deluje kao obredni prenos nesvesnom umu, da se desila istinska životna promena. Obredi imaju mo? da odluke u?ine da deluju stvarnim našem nesvesnom. Oni mogu biti na?in vra?anja sopstvene mo?i.

Upoznao sam nebrojeno puno ljudi velike saose?ajnosti i osetljivosti, ljudi koji bi sebe opisali kao “svesne” ili “duhovne”, koji su se borili sa Sindromom Hroni?nog Umora, depresijom, hipotireozom itd. Ovo su ljudi koji su došli do ta?ke tranzicije u svojim životima, kada su postali fizi?ki nesposobni da žive stari život u starom svetu. To je stoga što, zapravo, svet koji nam je predstvaljen kao normalan i prihvatljiv jeste sve osim toga. On je ?udovište. Naša je planeta bolna. Ukoliko vam je potrebno da vas u to uverim, ukoliko niste svesni uništenja šuma, okeana, mo?vara, kultura, zemlje, zdravlja, lepote, dostojanstva i duha koji je iza Sistema u kojem živimo, onda nemam šta da vam kažem. Obra?am vam se samo ukoliko verujete da zaista postoji nešto duboko loše u na?inu na koji živimo na ovoj planeti.

Povezani sindrom, sastoji se od raznoraznih “nedostatka pažnje” i anksioznih “poreme?aja” (oprostite mi, ne mogu da napišem ove re?i bez ironi?nih znaka navoda), koji odražavaju nesvesno saznanje da nesto ovde nije u redu. Anksioznost ili strepnja, kao i sve emocije, ima svoju sopstvenu svrhu. Zamislite da ostavite šerpu na ringli i znate da ste nešto zaboravili, samo se ne možete setiti šta. Ne možete biti mirni. Nešto vas mu?i, nešto nije u redu. Subliminarno ose?ate dim. Proganja vas: da li sam ostavio odvrnutu ?esmu? Da li sam zaboravio da platim hipoteku? Strepnja vas održava budnim i pripravnim, ne dozvoljava vam odmor, drži vam um izmu?enim, zabrinutim. To je dobro. To je ono što spašava vaš život. Na kraju shvatate-ku?a mi gori! I strepnja prerasta u paniku. I akciju.

Tako da ako patite od anksioznosti, možda uopšte ni nemate “poreme?aj”-možda vam ku?a gori. Anksioznost je jednostavno emocija koja odgovara onome “Nešto opasno nije u redu a ja ne znam šta je”. To je samo poreme?aj ukoliko je sve bezopasno uredu. “Sve je u redu osim vas” je poruka koju svaka terapija šalje kada pokušava da vas popravi. Ja se ne slažem sa tom porukom. Problem nije u vama. Vi imate jako dobar razlog da budeteanksiozni. Strepnja vam odvla?i deo pažnje od vaših zadataka poliranja srebrnine dok vam ku?a gori, sviranja violina dok Titanik tone. Na žalost, ono što ose?ate da nije u redu može biti izvan znanja psihijatara koji vas le?e, a koji onda zaklju?uju da problem mora biti u vašem mozgu.

Sli?no tome, ADD, ADHD (poreme?aji pažnje) i moje omiljeno, ODD (Opozicioni prkosni poreme?aj), su isklju?ivo poreme?aji ukoliko verujemo da stvari koje se predstavljaju našoj pažnji jesu zaista vredne njenog posve?ivanja. Mi ne možemo da priznamo, bez dovo?enja u pitanje našeg celokupnog školksog sistema, da to što desetogodišnjak ne sedi mirno šest sati u u?ionici u?e?i deljenje i o Vasku de Gami može biti sasvim zdravo. Možda sadašnja generacija dece, koje neko naziva Indigosima, jednostavno imaju nižu toleranciju za školski režim konformizma, poslušnosti, spoljašnje motivacije, ta?nih i neta?nih odgovora, kvantifikacije uspeha, pravila i zvona, knjižica i ocena i tog dnevnika. Te onda pokušavamo da oja?amo njihovu pažnju nadražajima i pokorimo njihovu herojsku, intuitivnu pobunu protiv mašine koja uništava- duh.

Kako pišem o “neispravnosti” protiv koje se bunimo, mogu da ?ujem neke ?itaoce kako me pitaju “Ali šta o metafizi?kom principu da je sve u redu?” Samo se opusti, kažu mi, ništa nije loše, sve je deo božanskog plana. Samo prime?uješ da nešto nije u redu zbog tvoje ograni?ene ljudske perspektive. Sve ovo postoji samo radi našeg razvoja, Rat: daje ljudima divne mogu?nosti da donesu juna?ke odluke i sagore lošu karmu. život je divan Charles, zašto moraš da ga u?iniš lošim?

žao mi je, ali takvo razmišljanje je obi?no upija? za savest. Ukoliko je sve dobro, onda je to samo zato što ga posmatramo i doživljavamo kao strašno loše. Prime?ivanje nepravde tera nas da je ispravimo.

Ipak, bilo bi glupo i beskorisno suditi onima koji ne uvi?aju da išta ne valja, koji, nesvesni ?injenica uništenja, smatraju da je sve u suštini u redu. Postoji prirodan process bu?enja, u kojem isprva kre?emo pravo napred u punoj brzini, u?estvuju?i u svetu, veruju?i u to, traže?i na?in da doprinesemo Usponu ?ove?anstva. Kad tad, susre?emo se sa ne?im što je neporecivo neispravno, možda o?iglednom nepravdom ili ozbiljnim zdravstvenim problemom ili obližnjom tragedijom. Naš prvi odgovor na to je da pomislimo da je ovo izolovan problem, ispravljiv odre?enim trudom, unutar sistema koji je u suštini ispravan. Ali kad pokušamo da ga ispravimo, otkrivamo dublje i dublje nivoe neispravnosti, Trulež se širi; vidimo da nikakva nepravda, nikakva stravi?nost ne stoji sama. Uvidjamo da nestali disidenti u Južnoj Americi, deca radnici u Pakistanu, potpuno pose?ene šume Amazona, jesu svi intimno povezani u grotesknoj tapiseriji koja uklju?uje svaki aspekt modernog života. Shvatamo da su problemi preveliki da ih popravimo. Pozvani smo da živimo na sasvim drugi na?in, po?evši od svojih najosnovnijih vrednosti i prevashodnosti.

Svi mi prolazimo kroz ovaj proces, iznova i iznova, u mnogim predelima naših života; svi delovi tog procesa su ispravni i neophodni. Faza potpunog u?estvovanja je faza rasta u kojoj razvijamo nadarenosti koji ?e kasnije biti primenjeni na veoma druga?iji na?in. Faza pokušaja da popravimo, istrpimo, da vojni?ki nastavimo sa životom koji ne funkcioniše, je faza sazrevanja koja razvija vrline strpljenja i upornosti i snage. Faza otkrivanja sveobuhvatne prirode problema je obi?no faza o?ajanja, ali to ne mora da bude. Ispravno bi bilo da je to faza odmora, mirovanja, povla?enja, spremanja na guranje. Guranje je guranje ra?anja. Krize u našim životima se skupljaju i navode nas u novi život, u novo bi?e koje smo jedva mogli da zamislimo da postoji, osim što smo na?uli govorkanja o tome, odjeke, ili ?ak možda i uhvatili njegov nagoveštaj tu i tamo, kroz miloš?u- podaren kratki pregled.

Ukoliko se nalazite u sred ovog procesa, ne morate patiti ukoliko sa njim sara?ujete. Mogu vam ponuditi dve stvari; Prva je-poverenje u sebe. Imajte poverenja u sopstvenu potrebu da se povu?ete ?ak i kada vam million poruka govori “Svet je u redu, šta nije u redu sa tobom? Ubaci se u program.” Verujte svojem uro?enom verovanju da ste na ovoj zemlji radi ne?eg veli?anstvenog, ?ak i kad vam je hiljadu razo?arenja reklo da ste obi?ni. Verujte svom idealizmu, zakopanom u vašem beskrajnom de?jem srcu, koje kaže da je mnogo lepši svet od ovog mogu?. Verujte svom nestrpljenju koje tvrdi da “dovoljno dobro” nije dovoljno dobro. Nemojte obeležavati vaš otpor da u?estvujete kao lenjost i ne ?inite ga medicinskim, boleš?u. Vaše herojsko telo je samo na?inilo nekoliko žrtava ne bi li služilo vašem rastu.

Drugo što vam mogu ponuditi je mapa. Put koji sam opisao nije uvek prav, i možete se na?i u situaciji da se povremeno vra?ate na raniju teritoriju. Kada na?ete pravi život, kada prona?ete pravi izraz za vaše nadarenosti, primi?ete nepogrešivi znak. Ose?a?ete se uzbu?enim i živim. Mnogi ljudi su vam predhodili na ovom putu i mnogi drugi ?e ga slediti u budu?im vremenima, Zato što se stari svet raspada i krize koje zapo?inju put se nadvijaju na nama. Ubrzo, mnogi ?e slediti staze koje smo mi prokr?ili. Svaki put je jedinstven, ali svi dele osnovnu dinamiku koju sam opisao. Kada ga pro?ete i shvatite neophodnost i ispravnost svake od njegovih faza, bi?ete spremni da drugima budete babica kroz njega. Vaše stanje, sve te godine, su vas za to pripremile. Pripremile su vas da olakšate prolaz onima koji ?e slediti. Sve što ste prošli, svaki deli? o?ajanja, bio je neophodan da vas na?ini isceliteljem i vodi?em. Potreba je velika. Vreme ubrzo stiže.